share_hadeeth
Међу Jеврејима Медине била су племена Бену Курејза и Бену Надир. Једно од њих је било покорило друго у доба незнабожаца (преисламског незнања) и надвладало га. Стога су се сагласили и споразумели да је крварина за сваког убијеног из слабије групе, моћна група ће платити крвну накнаду од 50 јединица, док ће за сваког убијеног из моћне групе слабија плаћати двоструко, 100 јединица (весек), при чему једна јединица (весек) износи 60 са'а. Тако су били све док Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, није стигао у Медину као досељеник. Оба племена су се покорила његовом доласку, иако он, нека је Аллахов благослов и мир на њега, у то време још није извојевао победу над својим непријатељима, нити их принудио на послушност, јер је то било на самом почетку хиџре (пресељења), у време уговора о миру. Па је слабија група убила једног од јачих, те посла јача страна слабијој: „Пошаљите нам стотину товара као што је био договор!“ На то рече слабија: „Да ли је икада било да два племена исте вере и истог порекла, из истог места, а да је крвна накнада за једне половина друге?! Ми смо вам то дали само због вашег насиља према нама и из страха од вас. Али, пошто је Мухаммед дошао, то вам никада нећемо дати!“ Замало да избије рат међу њима, али се затим договорише да посланика Мухаммеда, нека је Аллахов благослов и мир на њега, узму за судију међу њима. Потом се јача група замисли и рече: „Тако нам Аллаха, Мухаммед вам неће дати дупло већу крварину од онога што ће дати њима од вас. И заиста, нисмо им то давали осим због нашег насиља и надмоћи над њима. Зато пошаљите Мухаммеду, нека је Аллахов благослов и мир на њега, тајно некога да вам донесе његово мишљење. Ако вам да оно што желите, прихватићете га за судију, а ако вам не да оно што желите, оставите га и немојте га узети за судију међу собом. Потом су тајно послали Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, лицемере да га питају за његово мишљење: „Ако нам да оно што желимо, прихватамо одлуку, а ако не, одбијамо.“ Када су дошли код Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, Узвишени Аллах објави Објаву и обавести Свога Посланика о целој ситуацији и о њиховим намерама. Тада је Узвишени Аллах објавио ајете поглавља Ел-Маиде, почевши од речи: „О, Посланиче, нека те не жалости то што брзо неверство испољавају они који устима својим говоре: ‘Верујемо!’“ (Ел-Маида, 41) Па све до Његових речи: „... а они који не суде по ономе што је Аллах објавио – то су велики грешници.“ (Ел-Маида: 47) Потом је Ибн Аббас, нека је Аллах задовољан њима, рекао: „Тако ми Аллаха, управо о њима двојици су објављене речи Узвишеног: ‘А они који не суде по ономе што је Аллах објавио — то су, заиста, неверници.’“ (Ел-Маида, 44) „...то су, заиста, насилници.“ (Ел-Маида, 45) „...то су велики грешници.“ (Ел-Маида, 47) Управо на њих двојицу је мислио Узвишени Аллах.
