Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, поучиo нас je шта је доброчинство, а шта грех. Рекао је да је највеће доброчинство леп однос према Аллаху кроз богобојазност, као и лепо понашање према људима – подношење њиховог узнемиравања, суздржавање од љутње, сусрет са осмехом, љубазан разговор и поступање с крајњом пажњом и љубазношћу. Уз доброчинство, срце и душа човека осећају смиреност. Што се тиче греха, то је оно што изазива немир у души, попут сумњивих ствари. То је оно о чему се двоумиш, немаш унутрашњи мир, и у срцу ти се јавља бојазан да је то грех, те не желиш да други то сазнају, јер је неприкладно у очима честитих људи. Душа по својој природи воли да се људи упознају с њеним добрим делима, а ако се већ стидиш због неких дела, то је знак да у њима нема добра. Ако ти људи дају своје мишљење, не треба га прихватати све док у души постоји знак сумње, јер сама фетва не укида сумњу ако је она исправна, а онај који је даје може дати мишљење без знања. Међутим, ако је фетва дата на основу шеријатског доказа, обавеза је онај ко тражи мишљење да се њему врати, чак и ако му срце није у потпуности мирно.

• Подстицање на племените особине, јер је лепо понашање једна од највећих врлина доброчинства.
• Истина и неистина се не мешају код верника, већ он препознаје истину светлошћу у свом срцу, и одбија неистину, одбацујући је.
• Један од знакова греха је немир у срцу и осећај нелагоде, као и непријатност због могућности да људи сазнају за то.
• Es-Синди је рекао: „Ово се односи на сумњиве ствари у којима људи не могу јасно одредити једну или другу страну. Међутим, ако постоји јасан доказ из шеријата, нема потребе да се консултује срце и његова спокојност. Оно што је прописано као добро у шеријату је доброчинство, а оно што је забрањено је грех, и ту није потребно тражити савет од срца.“
• Овaј хадис се односи на људе са исправном природом (фитром), а не на оне са преокренутим срцима, која не препознају добро и не одбацују зло, осим онога што је у складу са њиховим страстима.
• Ет-Тиби је рекао: „Реч ‘добро’ (бирр) у хадису је тумачена на различите начине: на једном месту је тумачена као оно што смирује душу и умирује срце, на другом месту као вера, на трећем као оно што те приближава Богу, а овде као лепо понашање. Лепо понашање се тумачи као подношење увреда, контрола гнева, љубазан израз лица и благе речи. Све ове интерпретације су међусобно блиске по значењу.“

1. 主页
2. Odlike i pravila ponašanja
3. Razumijevanje lijepog ponašanja
4. Pohvalne vrline
5. 圣训

1. 主页
2. Odlike i pravila ponašanja
3. Poučna kazivanja i savjeti
4. Srčana djela
5. 圣训

• „Ако се сукобе два муслимана са сабљама и убица и убијени ће у Ватру
• Дела се вреднују према намерама i сваком човеку припада само оно што је намеравао
• „Верници са најпотпунијим иманом су они који су најлепшег морала, а најбољи од вас су они који се најбоље опходе према женама.”
• „У оно што је свет од пријашњих веровесника запамтио спадају и речи: ‘Ако те није стид, ради шта хоћеш.’“