Од Абдуллаха бин Амра, Аллах био задовољан њима, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Четири особине: ко их има, тај је лицемер, а ако се једна од њих нађе у њему, тај има део лицемерја све док је не остави: ко кад говори лаже, ко кад обећа не испуни, ко кад се свађа буде груб, и ко кад склопи уговор буде непоуздан.“ صحيح - رواه البخاري ومسلم
explain-icon

解释

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, нас упозорава на четири својства која, ако се нађу при муслиману, јако ће личити на лицемера. То се, односи на онога код кога су ове особине доминантне, а не на онога код кога се оне ретко нађу. Оне су: 1. Када говори, намерно износи неистину. 2. Када се обавеже на нешто не испуни и проневери. 3. Када да обећање не испуни и прекрши га. 4. Када се расправља с неким прелази границе, одступа од истине и износи неистине. Лицемерство представља исказивање једног, а сакривање супротног. Ово је присутно код особе са наведеним својствима будући да једно приказује ономе коме говори, коме обећава и с киме се расправља, а крије супротно. Ова особа, дакле, поседује својство лицемерства докле год се не реши те одређене особине, али не у смислу мунафика који се приказује да је муслиман, а у себи крије неверство.

explain-icon

fawaed

  • Појашњење неких показатеља лицемерства како би их се људи чували.
  • Овим хадисом нам се жели дати до знања да су ово нека својства лицемерства, те да онај при коме се она нађу личи на лицемере у своме понашању, а не да је он прави лицемер који приказује да је муслиман, а у себи крије неверство. Друга скупина учењака је казала да се овај хадис односи на оне код којих преовладавају ова својства и лако упада у њих. Такви људи углавном имају неисправно веровање.
  • Ел-Газали је казао: „Основа практиковања вере базира се на троме: речима, делима и срчаној намери. У овом хадису на неваљале речи се указује спомињањем лажи, на неваљала деле се указује спомињањем проневере, а на неваљале намере путем неиспуњавања обећања, јер неиспуњавање обећања је проблематично само када човек има намеру да га не испуни у тренутку када га даје, а ако на почетку није имао такву намеру већ касније промени мишљење ради ванредне околности, на ову ситуацију се не односи овај хадис.“
  • Постоје две врсте лицемерства: 1. Лицемерство у веровању, које човека изводи из ислама. То је када човек показује да је муслиман, а у себи крије неверство. 2. Лицемерство у делима. То је када човек личи на праве лицемере у свом понашању. Ова врста не изводи човека из вере, али спада у категорију великих греха.
  • Ибн Хаџер је рекао: „Учењаци су сагласни да онај ко верује у истину и то потврђује језиком, али ипак чини ова дела лицемера, таквом нећемо пресудити да је неверник, нити ће као лицемер вечно горети у Ватри.“
  • Ен-Невеви је казао: „Скупина учењака је рекла да се овај хадис односи на лицемере који су живели у време Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега. Они су казали да су верници, али су слагали; дата им је вера на поверење, али су је проневерили; дали су обећање да ће помагати веру, али су га прекршили; а уз то су и претеривали у расправама.“